Sula i Karadza

Covjek koga bi izdvojio iz ove „mocne gomilice“ dobrih ljudi pedagoga, uz moju razrednicu Fatmu Hasanbegovic, bio bi i legendarni profesor muzike Ekrem Karadza.

Njegovi ispiti su znali biti teski i ponizavajuci trenutci. Ali je barem bio fer i objektivan, te nije protezirao djecu direktora i politicara, a mi smo, kao mladi punkeri, to znali cijeniti. Jedino sto je Guru-dedu zaista izbacivalo iz cipela su tzv. „dzonovi“, ceduljice sa rjesenjima pitanja, ili dragocjene informacije napisane na dlanu. Šibi je prozvan medju prvima. Dnevnik se okrenuo bas na njegovo ime.

„Šiber“, poceo je ozbiljno Karadza, da ublazi tenzije, „lijep si djecak...“

„Hvala, druze profesore, i vi ste“, pokusao se nasaliti Šibi.

„Reci nam, molim te, kakvu je muziku stvarao Jovani Batista Pegolezi.“

„Pa..., on je bio Talijan, skrenu Šibi na sigurno... Stvarao je u Italiji i... suradjivao sa mnogim talijanskim muzicarima...“

“Pa nece valjda sa kineskim!?“, grubo ga prekinu profesor Karadza.

U tom trenutku Šibi u ocaju pogleda prema svom dlanu, Guru-dedi to naravno nije promaklo, ali imao je samilosti kad je u pitanju bila tzv. „prva licna greska“.

“Šiber inace ima band“ - obrati se Guru cijelom razredu, da malo razblazi atmosferu, „basista im se prikljucuje na steku, he, he...“ Nasmije se Karadza sam sebi, a par poltrona ga podrzi.

Šibi iskoristi priliku da procita jos koju informaciju sa dlana.Sad je manevar bio vec i suvise ocigledan. Guru-dedo je morao reagirati, prisao je i podigao Šiberovu ruku i pokazao je cijelom razredu.

“Pticica je dolijala“ , rece on pobjedonosno. U tom trenutku nastade opca cika i veselje. Guru konacno i sam pogleda u Šiberov dlan, a tamo je pisalo:“ 1-0 za mene“.

Guru-dedo se nasmija na Šiberov marifetluk i kezeci se podje lagano prema katedri.

“He, he, 1-0 za mene“, mrmljao je sebi u bradu, „dobro, dobro, he, he...“

Onda uze olovku upisa nesto dnevnik, pogleda prema Šibiju i znacajno rece:

“E, Šiber, sad je 1-1!“

Davor Sučić -(iz knige 100 GODINA 2. GIMNAZIJE U SARAJEVU)